#knjiga za ozdravljenje

[pisemdaklepostojis]

Posjeta Nade

Radim kao medicinska sestra u Sarajevu u Općoj bolnici na traumatološkom odjelu gdje su većinom pacijenti koji najduže borave u bolnici, duže se oporavljaju i liječe. Većina sestara u toku posjeta ode na pauzu, dok jedna od nas ostane i obilazi pacijente i za to vrijeme. Jednog dana sestra koja je obilazila pacijente, ispričala je nama ostalim kako neka starija gospođa dolazi već cijelu sedmicu za vrijeme posjeta i obilazi, ne jednog nego više bolesnika. Meni je to bilo sumnjivo, pa sam sljedeće sedmice i sama htjela da se uvjerim o čemu se radi. Tačno u pola 4 kada posjete počinju, pojavila se sitna, niska gospođa, sa crvenim šeširom i dugim žutim kaputom na sebi, gospođa za koju ću malo kasnije saznati da se zove Nada.

Posmatrala sam je i shvatila šta je Nada radila; obilazila je one pacijente kojima niko nije mogao doći, one koji nisu imali nikoga od familije, ona bi razgovarala sa njima i na jedan divan i jedinstven način svakog od njih uveseljavala. U svom cekeru donosila bi im voće ili svoje kolačiće s cimetom koje je apsolutno svaki bolesnik volio. U svaku sobu u koju bi ušla unijela bi ogromnu radost i osmijeh na lica pacijenata. Nada je tako postala stalni gost za vrijeme posjeta, a ja sam se raspitala malo više o Nadinom život.

Živjela je u maloj kući nedaleko na brdu iznad bolnice. Pacijenti kažu da ima nikad nije pričala o svome privatnom životu, te da bi uvijek samo sjedila i saslušala ih, tješila ih onako kako je to samo ona umjela. Zanimala me, a i htjela sam joj se zahvaliti obzirom da je mjesecima dolazila samo na moj odjel i da je uvijek nesebično uveseljavala pacijente. Zato sam jedne subote otišla kod nje kući, ali zatekla sam je bašti kako sjedi i čita.

-Nado, kako ste, ja sam medicinska sestra sa traumatološkog odjela. Došla sam da vam se zahvalim, divna je od vas što ...

- Ne zahvaljuj se na tome ni slučajno!-prekinula me. Hvala Bogu svevišnjem pa podari ozdravljenje tim ljudima. Samo Njemu hvala, mi mali ljudi ne radimo ništa vrijedno zahvale. Sjedi mila, sjedi tu sad cu ja donijeti kafu . - reče mi s toplim osmijehom

- Nado ne treba stvarno, svratila sam samo da vam se.... - Sjedi makar da popricamo. To ne možeš odbiti.

Nasmijala sam se i prihvatila pod uslovom da se ne zamara ni oko čega, ali samo par minuta nakon ispred mene su se na stolu stvorili kafa, suhi kolači, sok od ruže i šarene bombone. U njenim očima sam vidjela neopisivu toplinu i radost jer, za razliku od prethodnih dana, u tom trenutku nije bila sama u svojoj bašti. Razgovarale smo nekoliko sati, a kao da su prolazile minute. Pricala mi je o svom zivotu i saznala sam da joj je prije deset godina umro muž. Bili su zajedno 40 godina, ali nikada nisu imali djecu. Kaže da joj je to najteže palo kada je saznala da ih ne mogu imati, ali svejedno su ostali jedno uz drugo. Muž joj se borio sa karcinomom dugo vremena. Kaže da mu je svaki dan dolazila u posjetu i nakon nekog vremena osoblje bolnice ju je puštalo da dolazi i van termina. Jedan dan je na putu ka bolnici pala i povrijedila zglob. Vratila se kući misleći kako je bolje da odmori i da ipak ne ide taj dan. Par minuta nakon sto je ušla u sobu, primila je poziv. Njen Miko je preminuo.

Od tog dana, Nada stalno obilazi pacijente, pogotovo one kojima ne dolazi niko. Brine se za ljude i u tome utapa samoću koja je svaki dan sustiže sve više. Pricala mi je i o svojoj mladosti, o tome kako je odgajana u jugoslavenskoj mješovitoj porodici i kako su se u njenoj kući uvijek slavili svi praznici. Kaze kako je tu tradiciju sačuvala u svom životu i dan danas i kako redovno obilazi komšije i pravi im kolače za sve njihove praznike. Obećala sam joj kako ću je doći posjetiti za Bajram, obzirom da je Bajram trebao biti za desetak dana.

Krenula sam obići Nadu treci dan Bajrama, kupila sam joj neke sitne poklone i nekoliko knjiga. Idući uz brdo prema njenoj kući, razmišljala sam koliko je ime Nada prelijepo, kako bi svako od nas trebao imati jednu Nadu, nekoga da nam bude svjetlo onda kada to najmanje očekujemo.

Došla sam, ali kuća je bila prazna. Nade nije bilo nigdje. Pomislila sam da nije možda kod nekih komšija otišla, pa sam pokucala na vrata prvoj komsicnici. Prije nego što mi je odgovorila, zagrlila me i suznih očiju rekla kako je teta Nada preminula od srčanog udara prije dva dana. U trenu sam se zaledila i slike u glavi su mi se samo vrtile.

Nisam joj stigla otici na sahranu, ali sam joj odnijela cvijeće. Za mene će Nada živjeti vječno, kao najtoplije Sunce u najhladnijim danima života. <3 

[prerazmisljavanje]

U sredu, 30 maja, na Trgu slobode u Novom Sadu organizovano je prikupljanje knjiga za biblioteku Instituta za onkologiju Vojvodine.

Kako je jedan od ishoda naše Razmene knjiga ustupanje ne-precizno-određenog broja probranih knjiga onima kojima će baš takve značiti, okupili smo se u improvizovanom magacinu da pronađemo ‘nešto lagano i vedro, puta otprilike pedesetak’, čime bismo mogli da obogatimo police na Institutu.

Tako je Cvecikli u ulozi knjigocikla krenuo do centra omiljenog grada, da se parkira uz štand i sačeka da ja popričam sa organizatorkom — Biljanom Gavrić.

Međutim, pored štanda, i svud unaokolo, mogla sam videti samo kutije pune knjiga (i jednu veliku torbu ‘švercerku’). Biljane nigde!

To mi je dalo vremena da malo razgledam, i napravim par fotografija donatorki koje su naišle (i pristale da se nađu na internetu).

Dobila sam i gratis vreme da saznam (jer nije dovoljno biti okružen novinarima da se njihov refleks prelije na vas, tako da pre odluke da uključim Prerazmišljavanje nisam ništa detaljno proveravala) da akciju organizuje Udruženje građana Novi Sad, za koje nisam bila čula ranije.

Znate kako ima ljudi koji ne veruju u nevladine organizacije zato što, prosto, nisu vladine, a to mora da znači da je tu neki antisrpski soroš na delu? E, ja vam spadam u onu grupu koja ne sme da veruje jer zna da postoji mogućnost da baš jesu ‘vladine’, kao pribogu ono instant udruženje kakosezvaše (Pokret?) koje je onomad kontraprotestovalo.

I ništa, sednem lepo da proguglam.

„Nije da će se knjige baciti”, mrmljam i rizikujem da sugrađani pomisle svašta, „pitanje je da li ću hteti da se čuje da je Prerazmišljavanje imalo veze sa tim”. (Tu shvatim da je isto prolazilo kroz glavu svima koji su ikad videli mene pored sličnih štandova u Jagodini, Kragujevcu, Novom Sadu, i da nam ista paranoja izbija iz kolektivnog nesvesnog — ili već kolektivnog zaplašenog — baš kada se nađemo u prilici da pomognemo bez premišljanja…)

Srećom, hvala mobilnom internetu, zaključim da ovi ljudi rade dobre stvari.

Javi se utom i Biljana, kaže da je otišla da preuzme jednu veću donaciju, a kako je sama, štand je ostavila na staranje dobroj volji zajednice.

I nije se prevarila — izvirujući iz jedinog slobodnog podnevnog hlada na trgu, videla sam da kraj knjiga zastaju samo oni koji imaju šta da prilože. Što reče neki od poluizmišljenih stranjskih knjižara, knjigoljupci ne kradu, a lopovi ne čitaju.

Pošto smo se (pri mom drugom navraćanju do centra) konačno srele, pitala sam je o Udruženju, o akciji, planovima, ali i šta voli da čita ovih dana.

  Šta je tačno Udruženje građana Novi Sad?

Najprostije, Udruženje građana Novi Sad nastalo je od ideje jednog čoveka koji je okupio ljude sa istim ciljem — da pomognu drugima, prvenstveno deci.  Već tri godine, koliko postoji, ovo udruženje okuplja humanitarce i ljude velikog srca, kako bi pomogli onima kojima je to potrebno, kada god je i koliko god je to moguće. Kroz humanitarni rad, do sada smo obnavljali dečja igrališta, vrtiće, škole, pomagali brojnim ugroženim porodicama, prikupljali sredstva za lečenje dece, kao i za samohrane roditelje. Sve akcije koje smo do sada organizovali realizovane su uz pomoć ljudi koji su humani i koji žele da pomognu. Veoma često su se našim akcijama priključivali uspešni sportisti i umetnici, a skoro svaku našu akciju podržavaju predstavnici kako javnog, tako i privatnog sektora društva.

Koja je vaša funkcija u Udruženju?

Ja sam zvanično član Udruženja građana Novi Sad. Učestvujem u mnogim akcijama udruženja, a kada samoinicijativno organizujem humanitarne akcije, Udruženje građana Novi Sad je moja podrška da ih sprovedem.

Kako ste došli na ideju da prikupite knjige za Instutut, tj. zašto baš vi?

Na ideju da prikupljam knjige za Institut za onkologiju u Sremskoj Kamenici došla sam sasvim spontano. Meni bliska osoba leči se na Institutu za onkologiju, i kada sam otišla jednom u posetu, šetajući, uočila sam u hodniku Internog odeljenja nekoliko polica sa knjigama. Pored je bio papir sa obaveštenjem da su to knjige koje je sakupilo medicinsko osoblje Instituta i da su one namenjene pacijentima koji primaju hemoterapiju. Raspitala sam se kod sestara i saznala da su doktori i medicinski radnici želeli svojim pacijentima da olakšaju boravak na institutu pa su im sakupili knjige i napravili mini biblioteku. S obzirom na to da hemoterapije traju od sat do nekoliko sati dnevno, da zračne terapije traju maksimalno do 15 minuta dnevno, a da u tim sobama ne postoje televizori ili neki drugi sadržaji koji bi im malo skrenuli misli sa bolesti koju imaju, to me je odmah dirnulo, ali i podstaklo na ideju da se i sama angažujem i sledim lep primer zaposlenih. Tako je nastala ideja da organizujem humanitarnu akciju u kojoj smo sakupljali knjige da obogatimo fond biblioteke na Institutu za onkologiju.

Kakav je odziv naših sugrađana? Koliko ste knjiga uspeli da sakupite?

Novosađani su još jednom pokazali da su veliki humanitarci! Neverovatan je bio odziv i zaista sam zahvalna svim ljudima koji su izrazili želju i pokazali volju da pomognu. Novosađani zaista imaju osećaj za druge druge ljude, a naročito za one kojima je pomoć potrebna. Ponosna sam na to što živim među takvim ljudima.

Moja ideja je bila da prikupimo 2-3 kutije knjiga, a po završteku akcije zvala sam kolege da mi pomognu i sa dva auta smo morali da transportujemo te knjige na Institut. Prikupili smo 15 velikih kutija knjiga.

Kako građani mogu sami donirati Institutu?

Nažalost, na Institutu se leče najteži onkološki bolesnici, i nadam se da razumete zašto nije moguće odneti knjige lično. Zbog svih onih koji žele da doniraju knjige Institutu za onkologiju, a nisu sada uspeli u tome, obećavam vam sada javno da ćemo sigurno organizovati još ovakvih akcija, o čemu ćete biti obavešteni čim odredimo datum.

Koji su žanrovi/ tipovi knjiga najpoželjniji?

S obzirom na to da se na Institutu za onkologiju Vojvodine leče pacijenti koji boluju od različitih vrsta tumora i u različitim su fazama su bolesti, poželjno je da to ne bude teška literatura. Naprotiv, trebalo bi da bude štivo prilagođeno njihovom stanju. U svakom slučaju, ako niste sigurni da ste odabrali adekvatnu knjigu, psiholozi koji rade na Institutu pregledaće sve knjige i izdvojiti neprikladan sadržaj, ukoliko ga bude.

Hoćete li organizovati ili učestvovati u još nekim knjigoložničkim akcijama?

Hoću, sigurno! Ova akcija nije prva koju sam organizovala, ali je prva akcija u kojoj smo prikupljali knjige za pacijente. U savremenoj istoriji lečenje knjigama prvi put je primenjeno 30-ih godina prošlog veka. Posle Drugog svetskog rata ta teorija je dobila i naučnu potvrdu, jer su stručnjaci dokazali da su se ranjeni vojnici koji su čitali knjige da bi skratili vreme mnogo brže i uspešnije oporavljali od onih koji nisu želeli da budu u društvu knjiga. Tada je ustanovljeno da književna dela imaju vrlo jako dejstvo na čitaoca, čak jače od mnogih medikamenata, a psihijatri su pronašli način kako da to usmere ka osnovnom cilju terapije – ozdravljenju. Tek kada sam otišla na Institut za onkologiju shvatila sam koliko je knjiga nekada jedini lek, pored redovne medicinske terapije, svim tim ljudima koji se tamo leče. Stara poslovica kaže da je knjiga naš najbolji prijatelj, a stručnjaci tvrde da je lek za dušu i telo. I zato je to način da im pomognemo da se izleče.

Biljana Gavrić, organizatorka akcije Knjiga za ozdravljenje

Na kraju, ostalo je samo još da pitam ono lično:

Šta trenutno čitate?

Poslednjih nekoliko meseci našla sam se u jednoj teškoj životnoj situaciji… Zato sam u poslednje vreme oslonjena na religijsku i psihološku literaturu, jer mi pomaže da savladam prepreke i nastavim put razumevanja i osvešćenja.

Hvala

Biljani na organizovanju akcije i razgovoru

Svim učesnicima Razmene knjiga, bez kojih bi naša donacija bila mnogo manja

Prerazmišljavanje nastavlja da prati rad Udruženja građana Novi Sad, ali i kulturne rubrike novina i događaje na Fejsbuku, u iščekivanju narednih sličnih akcija. Vi nam možete pomoći tako što ćete nam javiti kad čujete da se u vašoj okolini ili gdegod sprema nešto lepo knjigoložničko, a mi ćemo dati sve od sebe da pomognemo ili barem proširimo vest.

Do tada — čitamo se!

Knjiga za ozdravljenje — humanitarna akcija u Novom Sadu U sredu, 30 maja, na Trgu slobode u Novom Sadu organizovano je prikupljanje knjiga za biblioteku…

[prerazmisljavanje]

Pročitala sam u maju

Pročitala sam u maju

O, kakav je to mesec bio!

Mesec Novosadske razmene knjiga, mesec Molijera, mesec Dana fantazije, humanitarne akcije Knjiga za ozdravljenje… Mesec zaključivanja starog i započinjanja novog… i mesec džinjaka, ali ovo nije ni vreme a ni mesto za tu priču.*

Pročitala sam 7 i po knjiga, mesečni rekord za ovu godinu, ako se ne varam. (Baš sporo ide kad mora i da se razmišlja o pročitanom.) Od sedam,…